велики Вилли

Хуан Карлос Фереро је био један од најбољих шпанских тенисера у историји све до појаве феномена Надала. „Комарац”, како су га прозвали, због брзине и агилности кретања на стази, рођен је у валенсијском месту Онтињент 12. фебруара 1980. године.  

У сваком случају, каријеру је почео да гради у Вилени у Аликантеу. Антонио Мартинез Каскалес, који га је тренирао од 11. године, постао му је тих година отац тенисер. Створили су тако јаку везу да се нису ни раздвојили пре предлога реномиране академије Ника Болетијерија да обуче овај млади таленат.

Титула на Лес Петитс Ас, једном од најважнијих међународних омладинских турнира, позиционирала га је као једно од великих обећања будућности. Међутим, 1996. догодио се догађај који је могао да поремети планове: смрт његове мајке. Поражавајућа вест која га је испунила тугом, бесом и немоћи. Уз подршку оца, друге родбине и пријатеља, кренуо је напред, како би мајка желела.

На професионалном нивоу, Дејвис куп 2000. обележио је пре и после. Са само 20 година победио је Кафељникова у четвртфиналу, а Рафтера и Хјуита у финалу и постао једна од главних звезда прве чиније за салату шпанског тима. Четири године касније, већ са младим Рафаелом Надалом у тиму, стигао је други.

У наредним годинама видеће се најбоље из његовог репертоара. Десет титула у три године, укључујући Грен слем ( Ролан Гарос 2003. ) и четири турнира данас позната као Мастер 1000. Поред тога, био је финалиста Парисиан Опен-а и Мастерс турнира 2002. године, а завршио је и као другопласирани у УС Опен следеће године. Као да то није било довољно, стигао је на врх АТП ранг-листе, позицију коју је држао 8 недеља.

Управо је напунио 23 године, био је на врхунцу каријере, али сопствена грађа нагло је прекинула његов раст. Након што је изгубио од Федерера у полуфиналу Аустралијан опена 2004. године, добио је водене богиње и није могао да игра месец дана. Овоме је додата и серија повреда (кук, колено, ребра, зглоб) које му нису дозвољавале да се нормално такмичи. Никад више није био исти.

Најбоље године су већ биле прошле, али је 2009. имао луксуз да у Казабланки освоји прву титулу после шест година и, без толико истакнутог као у претходна два освећења, сарађивао је на трећем Дејвис купу у Шпанији. Између 2010. и 2011. освојио је још четири трофеја, укупно шеснаест. Такође му повреде нису дозволиле да ужива. У октобру 2012. најавио је повлачење, али није отишао из тениса. Још као играч, основао је академију у Вилени која носи његово име и осам месеци је био тренер Немачке Александар Зверев.

Најбољи поени у трци комараца: